2005-01-16
Indie-Go! топ 20 годишња листа 2004.
01. Franz Ferdinand - Take Me Out
02. Morrissey - First Of The Gang To Die
03. Interpol - Slow Hands
04. Kings Of Convenience - I'd Rather Dance With You
05. The Killers - Somebody Told Me
06. The Hives - Two Timing Touch & Broken Bones
07. Yeah Yeah Yeahs - Y Control
08. Franz Ferdinand - Matinee
09. The Von Bondies - C'mon C'mon
10. Maritime - Someone Has To Die
11. Ephemera - Bye
12. Phoenix - Everything Is Everything
13. 80's Matchbox B-Line Disaster - I Could Be An Angle
14. The Killers - Mr Brightside
15. The Libertines - Can't Stand Me Now
16. Nick Cave - Nature Boy
17. Seafood - Good Reason
18. The Dears - Lost In The Plot
19. Dogs Die In Hot Cars - I Love You Cause I Have To
20. The Thrills - Whatever Happened To Corey Haim
2004-12-06
Indie-Go! петком у клубу Фили
Поред редовне „седељке” суботом у Радионици, Indie-Go! „дискотека” почиње да ради петком, тамо где је и стала средином 2002. године, у клубу Фили (Генерал Жданова 32, Београд).
Овог петка (10. децембра), отварамо сезону у Филију са „евергрин” инди хитовима и пуном DJ поставом, али и са поклонима за најверније посетиоце и посетитељке...
Почетак је од 22h, а улаз је бесплатан!
2004-11-07
Rise Of The Eighties Matchbox B-line Disaster
The Eighties Matchbox B-line Disaster, Manchester Academy 3, уторак, 2.11.2004; око 400 посетилаца
Већ трећег дана по свом поновном доласку у UK имао сам задовољство присуствовати манчестерском наступу једног од (с правом) најмаркантнијих алтер рок бендова садашњице у Британији - The Eighties Matchbox B-line Disaster . Бенд из Брајтона (престонице psichobilly-ја у Британији, што ће оставити и те каквог трага на музици TEMBD ) наступао је у „Манчестерској Академији” што је био претпоследњи концерт у оквиру турнеје којом представљају свој други албум „The Royal Society” (Island) и коју завршавају дан касније наступом у „Лондонској Асторији”.
Пре њихове свирке могли смо видети две предгрупе: Vatican OC, класичан панк-рок „eighties” бенд (пријатно изненађење), и Winnebago Deal, класичан метал „disaster” бенд који је требало имати снаге одслушати.
Почетак главног шоуа је био оштар: четири од пет првих песама су били хитови на прву лопту. Ту су место нашли и најновији, јасно политички мотивисани сингл „Rise of The Eagles”, па онда највећи хитови са првог албума „Celebrate Your Mother”, „Psychosis Safari” (all time TEMBD фаворит вашег извештача) као и још једна одлична песма, такође са првог албума, „Whack of Shit”. После тога, концерт је мало (али не и превише) изгубио на брзини, али не и на тежини. Током тог другог дела концерта TEMBD су извели већину песама са новог албума укључујући одличне „Mister Mental”, први сингл са „Royal Society” (изашао још почетком године), и „Puppy Dog Snails”, пету нумеру са истог албума. „Регуларни део” концерта трајао је око 40 минута. Сасвим у складу са дужином песама на оба албума. Први, „The Horse of the Dog” (No Death, 2002.), има 10 песама и траје непуних 26 минута! После пет минута релативно активног дозивања петорка је изашла и одсвирала још две песме, завршивши свирку са још једним синглом са почетка каријере - „Fishfingers”. Генерално, није одсвиран само један фаворит публике - „I could be an Angle”, летошњи (стилски скоро чист psichobilly) сингл са управо изашлог албума.
Сценски наступ TEMBD је прави алтер рок наступ било које подврсте (намерно избегавам одредницу „rock’n’roll”). Уосталом, замислите концерт групе на коме једни поред других стоје и клате се (и много више од тога) заједно људи који носе мајице тако различитих група као сто су Bauhaus, The Cramps, Iron Maiden, The Sex Pistols, Pixies, као и да свако од присутних нађе у ономе што чује нешто за себе и по свом укусу! Певач Гај МекНајт (Guy McKnight) нити се улагује публици, нити је на било који начин провоцира, осим ако у то не урачунамо његов благи прекор упућен пред бис коментаришући млако тражење истог: „Сувише сте опуштени за мој укус.” Комуникација са публиком је чисто кроз песме као и кроз „stage diving”, приликом једног од којих је МекНајт „отпливао” скоро до краја сале, па се после „пешке” враћао. Члан техничке екипе који се за то време старао да кабл који води до микрофона (и тиме до певача) буде изнад масе, довео је, како је то духовито приметио један момак поред мене, тумачење појма „lead singer” на нови ниво (lead-поводац).
Нешто мало о самој музици TEMBD : ако би се икако могла дефинисати, то је psychobilly-metal-dark-punk rock-noise. А опет, чини ми се да ту никако нису побројани сви правци који су на њих утицали. TEMBD су бенд који у својим песмама еклектички комбинује све оно најбоље од наведених музичких праваца и не само то, него сопственом инвентивношћу просто поново осмишљавају алтернативни рок за прву деценију XXI века. То су најавили и својим првим албумом из 2002. године, а са „Royal Society” то само потврђују. Претенциозан коментар? Не верујем!
Ако иједан организатор концерата у Србији прочита ове редове нека се сместа баци на посао, док је довођење овог бенда још колико-толико јефтино (и у Енглеској карта за њихов концерт кошта релативно ситних 9 фунти). Код нас би оваква свирка сигурно имала публику.
Милош Пауновић
Слике преузете са http://www.eightiesmatchbox.com/
2004-10-26
Пола сата квалитетног програма је „all mapped out”!
Мој доживљај са концерта The Departure одржаног 17. октобра у клубу „Night & Day” у Манчестеру (тема као у основној школи).
После мора нових квалитетних бендова који су се недавно појавили и у Британији и преко океана, нисам могла да претпоставим да ће иједан моћи да премаши брзину успеха Франца Фердинанда. The Departure су то успели! Пре седам месеци су се тек оформили, а већ су потписали за Парлофон и постали најпуштанији бенд у инди клубовима у UK!
Све је то у реду, али када идете на концерт бенда, а знате само један њихов сингл („All mapped out”) осећате велику неизвесност. Још већу бригу вам представља чињеница да на сопствену одговорност водите још двоје људи, који су из ваших уста први пут чули за The Departure који нема везе са авионима, возовима или аутобусима. Тек неку сигурност вам пружа изјава бенда да су се музички образовали на Depeche Mode, раним U2, Suede, Боувију и незабаобилазним The Cure.
Night & Day је један релативно мали простор за концерте, више-мање широки ходник, који се завршава бином, а почиње шанком са леве стране и ди џеј кабином са десне. Одлично осмишљено!
Прва предгрупа, Ecuador, је била субјективно очајна. Звучали су феноменално уштимовано, глас професионалан, акустичне гитаре, али је музика била толико далеко од мог музичког укуса да нисам могла да их слушам. То је био неки акустични амерички new punk, који је звучао као кантри. Друга предгрупа је била ближа мојој музичкој оријентацији, али недовољно да се распитам како се зову. Имали су доста уплива осамдесетих и клавијатуре. Сад ми је, наравно, жао што се нисам потрудила да сазнам име, јер су били стварно добри.
У пропутовању из тоалета видела сам The Departure како се пењу на бину: Сем (Сем Харви, гитара), Ли (Ли Ајронс, гитара и пратећи вокали), Бен (Бен Винтон, бас гитара), Енди (Енди Хобсон, бубњеви) и певач Дејвид (Дејвид Џонс). Сва петорица долазе из Нортемптона, то су нам се одмах похвалили. Кад сам их видела помислила сам, да су се они први појавили, сви би мислили да их Франц Фердинанд копирају. Мислим да вам је јасно како изгледају: одела, кравате, озбиљни изрази лица = умирене new wave осамдесете без великих фризура и много шминке. Нема оног британског „homeless” изгледа са исцепаним фармеркама, масном дугом косом и патикама као The Music или изгледа „веселе седамдесете” као Kings Of Leon. (Слушајте мене, ја као Милка Бабовић кад коментарише клизање, ако се ње још неко сећа - ...клизачица у предивном комплету са светлуцавим детаљима...).
Мислим да је јасно да музика јесте ипак најближа Интерполу, који су пак малко „украли” звук од Joy Division. Дефинитивно су ту негде - идеални за манчестерско тмурно време. „All mapped out” је прошла феноменално код публике, а „Be my enemy” је излазила следећег дана као сингл. Била сам крајње разочарана што су свирали само пола сата и нису изашли на бис, али кад помислим да прошле године нису ни постојали нема разлога да их кривим. Делују самоуверено, добро свирају и владају сценом, а свака песма је мало уметничко дело. Мој лични фаворит је „She's in stereo” (Б страна сингла „Be my enemy”). Занимљиво је да певач позира кад види да неко слика. Ах, сујета је чудна ствар!
Моји пријатељи такође нису били разочарани како су потрошили својих шест фунти. Њихов коментар је био - да смо знали песме, скакали бисмо у првом реду. Хух, какво олакшање!
The Departure дефинитивно нису „one-hit-wonder-looser-band”! Још ће се чути за петорку из малог Нортемптона, а било их је лепо видети пре него што су постали „велики”.
Ана Пауновић
Слике преузете са http://www.thedeparture.co.uk/
2004-09-30
Фото & Shiroko
Имаћемо електро-поп специјал у великом клубу Академије 8. октобра 2004. године, у оквиру кога ће наступити два београдска бенда који негују овај стил: Фото и Shiroko.
Фото је трочлана београдска електро-поп група настала 2000. године од чланова састава Лутке и Chiq toxic. Спајају сензибилитет манчестерског брит-попа са чудним али веселим синти звуковима. Имали су велики радијски хит "Космос Србија" 2002. године.
Shiroko је млада београдска постава основана 2002. године. Ови момци и једна девојка представљају једну од најзанимљивијих појава тренутно на домаћој "свирачкој" сцени. У њиховом наступу су осетне примесе shoegazing звука. Снимили су албум под називом "Strange people".
Пре и после концерта Indie-Go! диџејеви ће пуштати пробрану стару и нову indie поп електронику: од Depeche Mode и New Order, преко Saint Etienne и Dubstar, до Fischerspooner и Royksopp...
2004-09-10
Indie-Go! и у Радионици, суботом
Поред Indie-Go! дискотеке која наставља да ради петком у малом клубу Академије, од прошле суботе је почео да ради и Indie-Go! паб у Радионици (Риге од Фере 4, Београд) где се може чути нешто опуштенија и спорија indie музика, off варијанта, b-стране синглова и најсвежији новитети из "независне" и "алтернативне" гитарске поп продукције...
И све то уз седење, разговор и пиће - суботом увече од пола десет до пола два у Радионици.
2004-08-04
Прочитај и дај другоме да прочита!
Што се нас тиче, распуст је завршен. :) Заказујемо ново окупљање за петак, 6. август. Место: Академија, мали клуб. Улаз бесплатан (за Џ)! Шири даље, шири даље, шири даље...
2004-07-14
Loveable arrogant bastard :)
Извештај са концерта Морисија у Манчестеру.
Искрено, и кад смо сазнали да ћемо део живота провести у Манчестеру, последњи од локалних великана за којег смо се надали да ћемо успети да видимо уживо био је Мориси. Разлог је, под један, што човек већ низ година живи у Лос Анђелесу, а други, зато што нисмо ни у сну могли да предвидимо када би могао да сними нови албум који би, је л’ те, свирком промовисао. Моза је крајем маја био чест гост на британској ТВ. Давао је интервјуе, певао нове песме и био као и увек "loveable arrogant bastard"!
Концерт је био у MEN (Manchester Evening News) Арени и распродат је пре два месеца. Предгрупа су били Франц Фердинанд које је лично Мориси замолио да гостују. Можете да замислите колико су били одушевљени. Феноменално су звучали, а одсвирали су цео албум. Слатки су. Или што би један наш "mancunian friend" рекао: "Изгледају као да су их деца малтретирала у школи." Публика је била превише шарена, и у ишчекивању Морисија, али су Франц Фердинанд успели да је мало откраве. Иначе, ми смо их коначно видели пошто смо грешком људског фактора пропустили њихов концерт 30. априла у "Manchester Academy", па се радовали... иха...
Опис бине: црна завеса са шљокицама свих боја и дужином целе бине огромним словима оивиченим црвеним сијаличицама исписано "Morrisey" (тзв "Елвис" модел). Пре него што је ОН ушао на сцену, пустио је музику праћену гласом који је изговарао све оно што лично мрзи. Можете да замислите колики је то био списак. Settling some old scores! На хиљаде њих! "Песма" је трајала бар пет минута, ако не и дуже, а онда је изашао! Прва песма - "First of a gang to die". Гурање, скакање. Атмосфера је верно пренесена на MTV2 у коме је извођење те песме на концерту претворено у спот. Мало касније - "Irish blood, English heart". Патетика, али 'ајде, ипак, ако неко има право на њу... А деца пееееееевају: "Мориси, Мориси, Мориси..." као на утакмици, а Моза одмахује руком и каже: "Oh, stop it!". Наравно, пало је и честитање рођендана (био је баш тог дана, 22. маја), што је он наравно пропратио речима: "You are kindness in itself. Now when I'm 29..." итд.
"Where did the time go? Why did the time go?" Мушка половина "ауторског тима" овог извештаја сетила се момента кад су његов садашњи кум и он као петнаестогодишњаци 1988. године купили "The Queen is dead" у издању РТВ Љубљана. Пустили су плочу на грамофону код њега у соби и заувек остали једним делом заробљени у стиховима вегетаријанца ирског порекла из северног Манкуниума. И када је неколико песама после тога тај исти вегетаријанац констатовао: "The past never dies!", шта смо друго могли него само да се свим својим бићем сложимо. А нове песме су стварно достојне те прошлости. Имају атмосферу "The Smiths" и махом добре речи. Наш фаворит је "Let me kiss you" - права тинејџерска химна, меланхолична, и препуна фрустрације. Феноменално! Наравно, увек се поставља питање шта један четрдесетсестогодишњак има са тинејџерским фрустрацијама, али једном је неко лепо приметио да никад неће бити Смитса (па самим тим ни Морисија) за домаћице.
"Rush & the push & the land that we stand on is ours"... Старе песме које је свирао су биле скоро као да су ваши извештачи правили списак својих омиљених, а врхунац ганућа је наступио на почетне тактове "Rubber ring"-а. Још једном, бескрајно ХВАЛА! Па онда "Shoplifters of the World", па мало да дирне манчестерце "Headmaster's Ritual"... Из свог репертоара је свирао неизбежну "Everyday is like Sunday" са непознатом мелодијом и речима који се лагано претварају у препознатљиву мелодију, па је "build-up" узбуђења био потпун.
Једино, али стварно једино разочарење, била је публика у позивању на бис. Објективно се није могло очекивати да ће бити тако уздржани у захтевању истог. Јесу сви знали да ће Мориси доћи поново на сцену, али могли су да буду мало убедљивији, па и поред познатог Морисијевог волим-мрзим односа са самим градом и људима у њему. Вероватно је само зато и свирао једну једину песму када је изашао на бис, али хит - "There is a light that never goes out".
Да ли уопште треба помињати да се три пута пресвукао током концерта! Да је раскопчавао кошуље (црна, бела на штрафтице и црвена), како већ он само уме. Прави је позер, али га делом и зато волимо. Волимо? Деминутив!
"Don't forget the songs that made you cry, and the songs that saved your life..." But how on earth could I, anyway?
Ана и Милош Пауновић
2004-05-29
Концерт Аутопарка
Сајт је коначно заживео. :) За прве вести имамо неке најаве...
Indie-Go! вам у оквиру свог специјала у великом клубу Академије 11. јуна 2004. са поносом представља мини концерт најбољег београдског бенда Аутопарк. Кога занима како изгледа најавни плакат нека кликне овде или на сличицу са леве стране.
Такође, ускоро очекујемо и ексклузивни извештај са недавног концерта Morrissey-а у Манчестеру. Stay tuned for more rock'n'roll... :)
Остале вести: 1 2 3 4 5 6 7 8
© 1996-2017, Indie-Go! DJ Team