Док ишчекујемо наставак сезоне на „Академији”, позивамо вас на отварање нове сезоне у инди пабу „Радионици” (Риге од Фере 4, Београд) у суботу 15. октобра 2005. Пошто се ипак ради о посебној прилици, рашчистићемо столове и од инди паба направити „дискотеку” у којој ћете имати прилике да поред већ познатих инди химни чујете и неке најбоље чуване тајне независне музичке сцене.

Почетак - 22h, улаз - бесплатан.

Уз велику захвалност свим посетиоцима који су од наших вечери током летње сезоне на Калемегдану направили незаборавни доживљај, најављујемо почетак зимске сезоне 2005/2006. за суботу 8. октобар 2005. у малом клубу „Академије” (Рајићева 10, Београд). „Indie-Go!” ди-џеј двојац бираће за вас разнолику музику са светске и домаће инди сцене, а улаз је бесплатан.

Такође, наставак сезоне се може очекивати за 21. октобар 2005. о чему ћемо вас благовремено обавестити.

Коначно, са задовољством можемо да најавимо и отварање летње Indie-Go! сезоне за петак вече, 15. јула у кафеу „Победник” на Калемегдану. Уз феноменалну панораму Новог Београда очекује вас сјајан провод и музички избор дежурног ди-џеј тима који ће, већ по традицији, обухватити најразноврснију музику независне продукције.

Ако нисте сигурни где се тачно „Победник” налази, кликните овде, или на сличицу са леве стране, да би вам се отворила мапа на којој је уцртана тачна локација овог калемегданског кафеа. Ако ни то не помогне, можете нам поставити питање на форуму.

Улаз је слободан.

За петак 10. јуна најављујемо коначно затварање сезоне зима/пролеће 2004/2005. у клубу „Фили” (Ресавска 32). Поред ди-џеј тима у саставу Паун-Лимаго, очекује вас прегршт старих хитова и инди химни као и бројне препоруке у виду наших фаворита за надолазеће лето.

Подсећамо вас да музички избор Indie-Go! ди-џејева и даље можете слушати суботом у Радионици (Риге од Фере 4), а такође овом приликом стидљиво најављујемо и летњи Indie-Go! на отвореном простору... :)

Одлука о одласку на Hot Hot Heat је пала на дан свирке и у томе, очигледно, нисмо били сами.

Неколико сати пре концерта још је било карата, мада је на крају простор био скроз попуњен. Мало зачуђујуће, с обзиром на феноменалне критике новог албума у овдашњој референтној штампи. У одбрану популарности бенда се може додуше рећи да је манчестерски Риц прилично велики залогај за једну, ипак, не толико познату канадску (Ванкувер) групу. Ово је био и први британски концерт Hot Hot Heat на промотивној турнеји за пре пар дана изашли ЛП „Elevator”.

Две предгрупе су забављале публику пре звезда вечери - њујоршки Fever и енглески The Departure. Fever - није лоше, можда мало да пораде на имиџу, али музика је скроз прихватљиви гитарски звук. The Departure(Нортемптон) су поштено одсвирали скоро цео посебан концерт, као и скоро цео свој репертоар за неких 55 минута. Почели су са „Be My Enemy”, а завршили са „Dirty Words”. Места на плејлисти је било и за најновији сингл „Lump In My Throat”, али и за Б стране реиздања њиховог првог сингла „All Mapped Out”. Деби албум им излази у јуну - топло препоручујемо свима који воле neo-new wave звук.

Hot Hot Heat су почели у јако добром ритму и расположењу, који су се обоје, негде средином и пред крај концерта мало изгубили, да би се опет све завршило раздрагано. Отварање - „No, Not Now” - готово савршено. У првих шест песама налазила су се још два хита са феноменалнг претходног албума „Make Up The Breakdown” - „Get In Or Get Out”, „Talk To Me Dance With Me”, као и две нумере са новог албума - солидна „Ladies & Gentleman” и одлична „Dirty Moyth”. Онда је атмосфера почела благо да пада, али никад сасвим и то скоро искључиво захваљујући невероватно енергичном фронтмену (и клавијатуристи) бенда - Стиву Бејсу (Steve Bays), који је и током песама који очигледно немају потенцијал за хитове (нпр. „Middle Of Nowhere”) успевао да направи представу. Између осталог и помоћу два ускакања у публику. “Регуларних” 60 минута се завршило у добром стилу - прво актуелни сингл „Goodnight Goodnight”, па онда ултимативни Завоји („Bandages”). Од скакања на овакве песме и кад вам омиљени клуб постигне гол у важној утакмици можда има само једна битнија ствар на свету. Можда.

После, за Енглеску (или бар овај град), не толико млаког позива на бис, следе још три песмице. Прво једна нова, пуна енергије, „Island Of The Honest Man”, потом старија, „Oh, Goddamnit” и за крај, опет свежа, „Running Out Of Time” и то после Бејсовог коментара да је то случај и са свирком. Све заједно - врло, врло добро.

Од момента када је наступ The Wedding Present у Манчестеру објављен, негде у новембру прошле године, једина дилема око одласка на концерт била је: да ли смо тада тамо? С обзиром да је TWP био саундтрек наших средњошколских екскурзија никакве друге није ни могло бити. Ако постоји жанр који се зове „guitar alternative”, The Wedding Present су заједно са Jesus And Mary Chain једини који могу понети статус родоначелника истог у UK. С обзиром да наши млађи инди пријатељи у Енглеској тек да су чули за JAMC, а за TWP нема ни говора, били смо јако радознали да видимо ко ће чинити окосницу публике. И наравно да видимо да ли је сам бенд остао веран звуку у чијем је креирању толико учествовао.

На концерт смо кренули пешке (треба нам једно двадесетак минута) и лежерно обучени, јер напољу није било ветра. Мало хладно, али ведро, све је личило на време идеално „за игру” и шетњу (зар сте се надали рецензији без фудбалског жаргона?!). У тренутку када смо почели да хвалимо време, негде код прве аутобуске станице, почела је – мећава! Иронија је настала када смо ми смрзнути и бели стигли до следеће аутобуске станице, а иста је престала. Гррр! Гледамо се у стилу: „Шта ово би?” Елем, стигли до „Manchester Academy”, ушли и затекли холандски, хм, електро-гитар-поп бенд Персил, који не беше тако лош. У ствари, симпатична групица са женским вокалом. Она је имала маслинасто зелену мајицу на којој је писало „Fragile”, тако да и да нису били неки, сажалили бисмо се.

Са Worthington’s ејлом у рукама (немојте сад балавити по тастатури ;)) осврнули смо се да видимо кога је то још на „мећаву” истерао концерт TWP-а. Времеплов! Дуксерице са капуљачом, петстокечеви, фризуре из раних деведесетих, пар бора више и сви заједно (укључујући и нас) чинили су да просек година буде око раних тридесетих.

Тачно у пола 10 се појављују TWP. Гитариста Сајмон Клив (Simon Cleave) се понаша као да је тонац (у ствари, излазио је и раније на бину да уштимује гитару, али га нико није препознао), а Дејвид Луис Геџ (David Lewis Gedge) долази и срамежљиво гледа углавном у под, у стилу „где ми је испало оно...”. Мало му је непријатно због овацијa којe је доживео. Прва ствар коју је рекао публици у којој је било дупло више мушкараца него жена била је: „What can I do? Ladies find me irresistible!”. Смех! (За оне које интересује, Геџ изгледа скоро идентично као почетком '90-их).

Свирка креће одмах. И то како! Прве две песме - две пукнуте жице. Фронтмен изјављује пред трећу: „Да ли ће ово бити хет-трик?” Срећом по њега, није био. Песме са новог албума су одлично прихваћене, али сви су чекали хитове са „George Best” и „Bizarro”. И, дочекали су. Прво, My Favourite Dress. Ехх... потом, Anyone Can Make Mistake. „Увек волимо да дођемо у Манчестер, нарочито ја” говори певач TWP-а док брише зној са лица и са смешком додаје: „Видите какав су ми лепи ЦРВЕНИ пешкир донели” на одушевљење једне и ужас друге половине публике. „I'm from Middleton, you know... Well, not anymore.” На Геџов коментар како је после дуго времена шетао центром града и како су се Piccadilly Gardens (главни градски трг) претворили у Concrete Gardens, неко из публике је добацио да је тог дана био тамо у Бургер Кинг-у. „What an interesting life you lead! (осмех) Sorry, I did not mean to be mean!” – био је одговор са бине.

Публика која се налазила тик испред бине се поделила врло чудно. На десној половини је ишао пого нон-стоп (све пијани, ћелави мушкарци, голи до паса), док је лева била скоро скроз мирна. Ми смо, у складу са својом националном историјом, били негде на граници. Али та граница је нестала на прве тактове апсолутног крешенда вечери - Kennedy! Е ту се мушки део тима известача нађе понесен осећањима где су мисли типа: „Пази на своје колено” успешно одагнане мишљу: „Ма дај, ако не сад, кад?” Публика тражи Brassneck. „Чекајте људи, имам и ја кожу на прстима” одвраћа Геџ.

Свирка је трајала сат и петнаест минута. Утрошено је ту зноја за једно 3 сата просечног наступа већине просечних бендова. Бенд не свира бис. То је најављено пре последње песме – What Have I Said Now - и адреналина уништавајућег гитарског финала који гарантовано долази до срца!

Предивна вест за све којима је такав овакав звук драг је: какав год промашај својим другим албумом направили нови клинци, који су главне инди атракције данас, г. Геџ ће увек бити у неком безбедном углу одржавајући вечном ватру праштећег гитарског звука. Просто, са концерта смо отишли не тужни што је завршен, него умирени сазнањем да је само језгро ствари и даље и живо и здраво и да је, заправо, СВЕ У РЕДУ!

Дискографија (албуми и ЕП-ови):
George Best (1987)
Tommy (1988)
Ukrainski Vistupi V Ivana Peela (1989)
Bizarro (1989)
Seamonsters (1991)
Hit Parade 1 (1992)
Hit Parade 2 (1992)
John Peel Sessions [1987-1990] (1993)
Watusi (1994)
Mini (1996)
Saturnalia (1996)
Singles 1995-97 (1999)
Take Fountain (2005)

Званична Web страница бенда: http://www.scopitones.co.uk/

01. Franz Ferdinand - Take Me Out
02. Morrissey - First Of The Gang To Die
03. Interpol - Slow Hands
04. Kings Of Convenience - I'd Rather Dance With You
05. The Killers - Somebody Told Me
06. The Hives - Two Timing Touch & Broken Bones
07. Yeah Yeah Yeahs - Y Control
08. Franz Ferdinand - Matinee
09. The Von Bondies - C'mon C'mon
10. Maritime - Someone Has To Die
11. Ephemera - Bye
12. Phoenix - Everything Is Everything
13. 80's Matchbox B-Line Disaster - I Could Be An Angle
14. The Killers - Mr Brightside
15. The Libertines - Can't Stand Me Now
16. Nick Cave - Nature Boy
17. Seafood - Good Reason
18. The Dears - Lost In The Plot
19. Dogs Die In Hot Cars - I Love You Cause I Have To
20. The Thrills - Whatever Happened To Corey Haim

Поред редовне „седељке” суботом у Радионици, Indie-Go! „дискотека” почиње да ради петком, тамо где је и стала средином 2002. године, у клубу Фили (Генерал Жданова 32, Београд).

Овог петка (10. децембра), отварамо сезону у Филију са „евергрин” инди хитовима и пуном DJ поставом, али и са поклонима за најверније посетиоце и посетитељке...

Почетак је од 22h, а улаз је бесплатан!

Већ трећег дана по свом поновном доласку у UK имао сам задовољство присуствовати манчестерском наступу једног од (с правом) најмаркантнијих алтер рок бендова садашњице у Британији - The Eighties Matchbox B-line Disaster . Бенд из Брајтона (престонице psichobilly-ја у Британији, што ће оставити и те каквог трага на музици TEMBD ) наступао је у „Манчестерској Академији” што је био претпоследњи концерт у оквиру турнеје којом представљају свој други албум „The Royal Society” (Island) и коју завршавају дан касније наступом у „Лондонској Асторији”.

Пре њихове свирке могли смо видети две предгрупе: Vatican OC, класичан панк-рок „eighties” бенд (пријатно изненађење), и Winnebago Deal, класичан метал „disaster” бенд који је требало имати снаге одслушати.

Почетак главног шоуа је био оштар: четири од пет првих песама су били хитови на прву лопту. Ту су место нашли и најновији, јасно политички мотивисани сингл „Rise of The Eagles”, па онда највећи хитови са првог албума „Celebrate Your Mother”, „Psychosis Safari” (all time TEMBD фаворит вашег извештача) као и још једна одлична песма, такође са првог албума, „Whack of Shit”. После тога, концерт је мало (али не и превише) изгубио на брзини, али не и на тежини. Током тог другог дела концерта TEMBD су извели већину песама са новог албума укључујући одличне „Mister Mental”, први сингл са „Royal Society” (изашао још почетком године), и „Puppy Dog Snails”, пету нумеру са истог албума. „Регуларни део” концерта трајао је око 40 минута. Сасвим у складу са дужином песама на оба албума. Први, „The Horse of the Dog” (No Death, 2002.), има 10 песама и траје непуних 26 минута! После пет минута релативно активног дозивања петорка је изашла и одсвирала још две песме, завршивши свирку са још једним синглом са почетка каријере - „Fishfingers”. Генерално, није одсвиран само један фаворит публике - „I could be an Angle”, летошњи (стилски скоро чист psichobilly) сингл са управо изашлог албума.

Сценски наступ TEMBD је прави алтер рок наступ било које подврсте (намерно избегавам одредницу „rock’n’roll”). Уосталом, замислите концерт групе на коме једни поред других стоје и клате се (и много више од тога) заједно људи који носе мајице тако различитих група као сто су Bauhaus, The Cramps, Iron Maiden, The Sex Pistols, Pixies, као и да свако од присутних нађе у ономе што чује нешто за себе и по свом укусу! Певач Гај МекНајт (Guy McKnight) нити се улагује публици, нити је на било који начин провоцира, осим ако у то не урачунамо његов благи прекор упућен пред бис коментаришући млако тражење истог: „Сувише сте опуштени за мој укус.” Комуникација са публиком је чисто кроз песме као и кроз „stage diving”, приликом једног од којих је МекНајт „отпливао” скоро до краја сале, па се после „пешке” враћао. Члан техничке екипе који се за то време старао да кабл који води до микрофона (и тиме до певача) буде изнад масе, довео је, како је то духовито приметио један момак поред мене, тумачење појма „lead singer” на нови ниво (lead-поводац).

Нешто мало о самој музици TEMBD : ако би се икако могла дефинисати, то је psychobilly-metal-dark-punk rock-noise. А опет, чини ми се да ту никако нису побројани сви правци који су на њих утицали. TEMBD су бенд који у својим песмама еклектички комбинује све оно најбоље од наведених музичких праваца и не само то, него сопственом инвентивношћу просто поново осмишљавају алтернативни рок за прву деценију XXI века. То су најавили и својим првим албумом из 2002. године, а са „Royal Society” то само потврђују. Претенциозан коментар? Не верујем!

Ако иједан организатор концерата у Србији прочита ове редове нека се сместа баци на посао, док је довођење овог бенда још колико-толико јефтино (и у Енглеској карта за њихов концерт кошта релативно ситних 9 фунти). Код нас би оваква свирка сигурно имала публику.

Слике преузете са http://www.eightiesmatchbox.com/

После мора нових квалитетних бендова који су се недавно појавили и у Британији и преко океана, нисам могла да претпоставим да ће иједан моћи да премаши брзину успеха Франца Фердинанда. The Departure су то успели! Пре седам месеци су се тек оформили, а већ су потписали за Парлофон и постали најпуштанији бенд у инди клубовима у UK!

Све је то у реду, али када идете на концерт бенда, а знате само један њихов сингл („All mapped out”) осећате велику неизвесност. Још већу бригу вам представља чињеница да на сопствену одговорност водите још двоје људи, који су из ваших уста први пут чули за The Departure који нема везе са авионима, возовима или аутобусима. Тек неку сигурност вам пружа изјава бенда да су се музички образовали на Depeche Mode, раним U2, Suede, Боувију и незабаобилазним The Cure.

Night & Day је један релативно мали простор за концерте, више-мање широки ходник, који се завршава бином, а почиње шанком са леве стране и ди џеј кабином са десне. Одлично осмишљено!

Прва предгрупа, Ecuador, је била субјективно очајна. Звучали су феноменално уштимовано, глас професионалан, акустичне гитаре, али је музика била толико далеко од мог музичког укуса да нисам могла да их слушам. То је био неки акустични амерички new punk, који је звучао као кантри. Друга предгрупа је била ближа мојој музичкој оријентацији, али недовољно да се распитам како се зову. Имали су доста уплива осамдесетих и клавијатуре. Сад ми је, наравно, жао што се нисам потрудила да сазнам име, јер су били стварно добри.

У пропутовању из тоалета видела сам The Departure како се пењу на бину: Сем (Сем Харви, гитара), Ли (Ли Ајронс, гитара и пратећи вокали), Бен (Бен Винтон, бас гитара), Енди (Енди Хобсон, бубњеви) и певач Дејвид (Дејвид Џонс). Сва петорица долазе из Нортемптона, то су нам се одмах похвалили. Кад сам их видела помислила сам, да су се они први појавили, сви би мислили да их Франц Фердинанд копирају. Мислим да вам је јасно како изгледају: одела, кравате, озбиљни изрази лица = умирене new wave осамдесете без великих фризура и много шминке. Нема оног британског „homeless” изгледа са исцепаним фармеркама, масном дугом косом и патикама као The Music или изгледа „веселе седамдесете” као Kings Of Leon. (Слушајте мене, ја као Милка Бабовић кад коментарише клизање, ако се ње још неко сећа - ...клизачица у предивном комплету са светлуцавим детаљима...).

Мислим да је јасно да музика јесте ипак најближа Интерполу, који су пак малко „украли” звук од Joy Division. Дефинитивно су ту негде - идеални за манчестерско тмурно време. „All mapped out” је прошла феноменално код публике, а „Be my enemy” је излазила следећег дана као сингл. Била сам крајње разочарана што су свирали само пола сата и нису изашли на бис, али кад помислим да прошле године нису ни постојали нема разлога да их кривим. Делују самоуверено, добро свирају и владају сценом, а свака песма је мало уметничко дело. Мој лични фаворит је „She's in stereo” (Б страна сингла „Be my enemy”). Занимљиво је да певач позира кад види да неко слика. Ах, сујета је чудна ствар!

Моји пријатељи такође нису били разочарани како су потрошили својих шест фунти. Њихов коментар је био - да смо знали песме, скакали бисмо у првом реду. Хух, какво олакшање!

The Departure дефинитивно нису „one-hit-wonder-looser-band”! Још ће се чути за петорку из малог Нортемптона, а било их је лепо видети пре него што су постали „велики”.

Слике преузете са http://www.thedeparture.co.uk/